Српска Истински Православна Црква сматра се неодвојивим делом Српске Православне Цркве и њеним канонским наследником након што су архијереји Српске Православне Цркве отпали од православне хришћанске вере, сарадњом са безбожном комунистичком влашћу, уласком у општење са новокалендарским расколницима (и новопасхалцима), и органским чланством у Светском савету цркава, које подразумева активно учешће у екуменистичким активностима са јеретицима и другим нехришћанским религијама, огрешујући се на такав начин о Правила светих Апостола, Васељенских и Помесних Сабора и Светих Отаца. У таквим ванредним условима Српској Православној Цркви је обновљен канонски епископат рукоположењем српског епископа од стране епископата Руске Истински Православне Цркве (Архијерејски Синод којим председава Његово високопреосвештенство архиепископ Тихон Омски и Сибирски), који имају Апостолско прејемство и Духовно наслеђе Руске Православне Заграничне Цркве и Руске Православне Катакомбне Цркве, а ове од Руске Православне Цркве пре Бољшевичке револуције.

уторак, 28. април 2026.

ОДЛУКА СРПСКЕ ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ О КАНОНИЗАЦИЈИ СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ КРАЉЕВСКИХ МУЧЕНИКА КРАЉА АЛЕКСАНДРА И КРАЉИЦЕ ДРАГЕ ОБРЕНОВИЋ

 

СРПСКА ИСТИНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Свети Архијерејски Савет

Бр. 1/26

Недеља жена Мироносица, 13/16. април 2026. л. Г.

Манастир Утешитељево


ОДЛУКА О КАНОНИЗАЦИЈИ БЛАГОВЕРНИХ КРАЉЕВСКИХ МУЧЕНИКА КРАЉА АЛЕКСАНДРА И КРАЉИЦЕ ДРАГЕ ОБРЕНОВИЋ

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Благоверни миропомазани краљ Александар и његова супруга краљица Драга били су побожни и праведни краљевски владари Србије са краја 19. Века. То је било време када су револуционарна антимонархистичка а по својој суштини антихришћанска превирања увелико потресала не само велику православну царевину Русију већ и малу тек зачету нововековну православну краљевину Србију. Династија Обреновић је још од самог њеног оснивача књаза Милоша Великог неговала средњовековну, немањићко-византијску традицију хришћанских миропомазаних владара. Већ само по себи супротстављање злодуху револуције и борба за очување основних постулата хришћанске монархистичке власти било је равно подвигу исповедништва и одбрани вере.