Посланица Светог Архијерејског
Савета
Српске Истински Православне Цркве
Часним свештенослужитељима,
преподобном монаштву, благочестивој браћи и сестрама, верним чедима Српске
Светосавске Цркве.
Поводом
одлуке донете на Црквено-народном Сабору Српске Истински Православне Цркве октобра месеца
2013. године од рођења Христовог, ми архијереји Српске Истински
Православне Цркве објављујемо следеће
ПОЈАШЊЕЊЕ
У
Омологији (Исповедању Вере) која је усвојена и објављена од стране
Црквено-народног Сабора СИПЦ (15/28. октобар 2013) донета је, по питању примања православних верника у
Истинску Цркву из палих екуменистичких цркава, следећа одлука:
„Приликом
примања из јеретичких и расколничких заједница Српска Истински
Православна Црква следи праксу Српске Православне Цркве примењивану до Другог
светског рата, као и Руске Заграничне Цркве и њихову историјски насталу помесну
црквену праксу и саборске одлуке, којима је у основу био положен принцип
црквене икономије, 'да
– по речима Првојерарха Руске Заграничне Цркве светитеља Филарета
(Вознесенског) – од Цркве не би били одгурнути многи'.Одређујемо да оне који из
Београдске патријаршије долазе у Истинску Цркву треба примати по икономији
кроз покајање, а клирике кроз обављање допунског полагања руку
(хиротесија) архијереја Истинске Православне Цркве, са циљем допуне
рукоположења, које су ти клирици добили од јеретичке јерархије Београдске
патријаршије".
Пошто
је опште познато да смо у прошлости под утицајем грчких старокалендараца
примали верне из пале Београдске патријаршије миропомазањем или крштењем, може
се десити да некога изненади промена досадашње праксе, па
да помисли
како то представља слабљење наших
позиција против екуменизма.
Но,
остатак наше Омологије јасно ставља до знања да нисмо
променили свој став.
Црква
је источник Светих Тајни, и има апсолутну власт да примењује ова свештена
лекарства онако
како одлучи да је најсврсисходније за дело спасења душа.
Навођење
праксе предратне Српске Цркве,
у чији је основ био постављен принцип икономије, односи се на вековно снисходљив
став који се огледао у примању римокатолика покајањем, а протестаната миропомазањем.
Ни једне ни друге наведене јеретике вековна пракса Српске Цркве није примала
прекрштавањем.
Овај
начин примања рикомокатолика и протестаната ми пооштравамо и одлучујемо да се
над њима има примењивати акривија, тј. римокатолике и протестанте у Православну
Цркву примамо кроз Свету Тајну крштења.
А по
узору на давнашњи принцип снисходљивости кога су се држали наши оци, ми
у вези са
новојављеном
јереси екуменизма над
следбеницима екуменистичке јереси примењујемо икономију.
По
православном учењу, на који год начин да се човек прима из јереси у истинску
Цркву – кроз крштење, миропомазање или једноставно покајање – он приликом
преласка добија сву благодат Светих Тајни, чак и ако оне над њим нису биле законито
савршене. Онај
ко се присајединио истинској Цркви на неки од поменута три начина, пошто се макар и једном
причести у њој Светим
Тајнама,
кроз причешће
добија све – законити постају и његово крштење, и миропомазање, и свештенство (уколико је примењена пракса примања
у постојећем чину), тј. благодат Светих Дарова испуњава ону
форму која је била
добијена изван
граница Цркве – и није му потребна никаква каснија "допуна" било
чега. Благодат,
коју су услед општења са јеретичком јерархијом изгубили, они
у самом часу
свога присаједињења добијају од пуноте благодати која је својствена
Православној Цркви. "Форма се допуњује садржајем" – како је говорио митрополит Антоније
Храповицки.
Многострадалном
српском народу
данас је изнад свега потребан подстрек на одлучујући корак
– да му се
пружи рука братске помоћи како би прекинуо погубно општење са јеретичком
јерархијом Београдске патријаршије и самим тим се вратио у спасоносно крило
Цркве! Као служитељи Божијих Тајни и као они који имају апостолску власт над
малим,
али верним остатком Српске Цркве, ми, који смо тајанственим Промислом
Божијим назначени да, упркос нашој људској слабости, будемо носиоци
Светосавља у овим најмрачнијим временима за нашу свету Цркву, сматрамо
да имамо не
само право,
него и обавезу
да применимо такву
икономију у ванредним околностима нашег времена – времена потпуног васељенског
отпадништва историјски православних
јерерхија. Али због привидног
држања
православног исповедања на нивоу Помесне официјелне
Цркве, опстаје обмана захваљујући
којој већина верника не разуме и не спознаје да су им епископи јеретици и да их
воде странпутицом.
Наше
отаџбина је православна
Србија и наши оци након примања хришћанства никада, ни у једном моменту, нису
пали у јерес,
за разлику од православних Грка на пример,
којима се то дешавало
у више наврата током првог Хришћанског миленијума, а и
касније. Данас
међу вернима у Србији има
још много
оних који су крштени у предратном, ратном или послератном периоду, када је
Српска Црква
била канонски беспрекорна, као и свештеника који имају истинску хиротонију из тог периода. Ове
околности смо морали
да узмемо у обзир када смо расуђивали о степену отпадништва оних које треба
повратити у благодатно крило Цркве. За нашу браћу која су у општењу са
Београдском патријаршијом тешко је, па чак и
немогуће, да
замисле како
они,
као православни Срби, ипак
нису – Православни.
Будимо
искрени: благочестиви људи унутар данашње екуменистичке Београдске патријаршије
верују у Православље, а не у екуменизам! Штавише, многи од њих су ватрени противници
екуменистичке јереси. Да
би се вратили у спасоносно наручије Истинске Српске Цркве потребно је само да
прекину општење са јеретичком јерархијом и да буду кроз Свете Тајне исповести и
Причешћа присаједињени постојећој и исправно верујућој јерархији
истинске Српске Цркве.
Да
ли се ико усуђује да каже да су наша браћа која пребивају у општењу са
екуменистичком јерархијом сада више отуђени од Истинске Цркве него вековни
окорели јеретици попут римокатолика и протестаната почетком прошлог века? Како је онда
могуће да се према нашој обманутој браћи користи иста или чак строжија пракса
примања,
од оне коју су почетком прошлог века према поменутим вековним јеретицима примењивале
Српска или Руска Православна Црква?
Прекрштавање
и миропомазање асоцирају људе на потпуну отуђеност од Православне Цркве и
Православља. Ово је важан моменат у постављању
проблема и разјашњавању ситуације у којој се налази
српски
православни народ. Јер
верни народ није прихватио јерес екуменизма.
На
крају крајева, не
могу се истим аршином мерити новокалендарци екуменисти и старокалендарци
екуменисти, а Београдска
патријаршија није у богослужбену употребу у Србији увела нови календар, као неприкривени,
јасно видљиви
облик отпадништва,
чак и за савест најпростијег верника (мада је верни
народ и по овом
питању лукаво обманут,
јер је кроз признавање других
Помесних
Црква које су увеле нови календар и општење са њима Београдска патријаршија
фактички прихватила отпадничку новокалендарску реформу).
Треба
да буде јасно
да се прекидањем општења са јеретичком јерархијом и присаједињењем истинској
Српској Цркви – Цркви
њихових отаца, Цркви којој по вери припадају – наша браћа не одричу свог
Српског православног идентитета и не присаједињују се некој новој црквеној
структури историјски и органски неповезаној са Српском Православном Црквом.
Појаснимо
дадатно ову тезу:
У тренутку када православни
свештенослужитељ, монах или прости лаик спозна отпадничку природу јерархије
Београдске патријаршије,
прекидајући са њом општење, он тим актом не напушта Српску Цркву. Напротив,
присаједињењем српским
епископима који се чврсто држе православног исповедања вере они јој се заправо враћају, јер се Црква препознаје не
по спољашњој институцији признатој од овога света, нити по бројности епископа и верног
народа, него по
истинском исповедању вере.
Српска
Црква није изчезла одмах са појавом екуменизма (када је у питању јерес,
у контексту црквене историје,
неколико деценија је "само
трен").
Уопште, она
се од свих помесних Православних Цркава најдуже опирала увођењу новотарија.
Обично се узима да се држала непоколебљиво све до смрти патријарха Гаврила
Дожића 1950. године и да је тек потом почело њено постепено укључивање у
токове сергијанства, екуменизма и црквеног модернизма. У Србији није било
догађаја који би јасно означио одступање од предања Православне Цркве попут
увођења новог календара у Грчкој (1924) или Декларације митрополита Сергија у
Русији (1927), а и после 1950. године било је још великих духовника,
попут светог владике Николаја (Велимировића, +1956) или оца
Јустина(Поповића, +1979), који су дизали глас у одбрану Православља. Такође,
дуго су одржаване најприсније везе са Руском Заграничном Црквом која је била
највећа и најзначајнија међу црквама одвојеним од "Светског Православља",
па је Српска Црква тако била,
преко Руске Заграничне Цркве, "у посредном општењу" са Истински
Православним Црквама Грчке или Русије. Све до
60-их или 70-их
година било могуће да се верник Српске Православне Цркве причести заједно са
грчким старокалендарцем или руским катакомбником – управо у храму Руске
Заграничне Цркве.
Вероватно
је да се управо због тога наш
покрет Истинских Православних Хришћана, као реакција на сергијанске,
екуменистичке и новаторске тенденције у Српској Православној Цркви, јавио
релативно касно – тек деведесетих година прошлог века.
Стога сваки пробуђени Србин који прекине општење са екуменистичком
јерархијом и прихвати Истинско Православље, самим
тим чином
актуелизује у себи потенцијал чеда Српске Православне Цркве која историјски и
органски није престајала да постоји.
Дубоко смо уверени да борба за веру српскога народа не треба да
буде спутавана таквом баријером какву представља захтев за поновним крштењем,
који су истицала наша грчка браћа.
Зато је веома важно да се у Србији примењује црквена икономија и да се
православни који
прекину општење са екуменистима примају у Цркву путем покајања. Црква дакле,
као брижна и
састрадавајућа Мајка која не жели ничију погибао, широм отвара врата спасења, уклањајући икономијом сваку
могућу препреку која би отежавала
повратак у њено спасоносно наручје.
Неко
може да нам замери и да каже, "али
ви примате и људе који нису крштени трократним погружењем, него поливањем и прскањем.
У том случају икономија је немогућа". Наш одговор је да икономија није
немогућа – то
је неспоразум заснован на легалистичком и ритуалистичком приступу светим
Тајнама. Све помесне Цркве, међу њима и Грчка, у неком историјском периоду
су по питању
праксе примања римокатоличких јеретика, који немају правилну форму
крштења,
примењивале икономију.
Зашто је то тако? Зар су помесне православне Цркве вековима уназад правиле
грешку? Наравно да нису. Оне су се ослањале на вековну, древну праксу Цркве
која је имала и има власт да примени црквену икономију. У касном првом и у раном
другом веку Дидахе сведоче о чињеници да је у одређеним условима – у недостатку
довољно воде – крштење
поливањем било прихваћено и од апостолских покољења. До данашњег дана клиничко крштење на
болесничкој постељи или у другим ванредним условима обливањем или прскањем прихваћено
је од стране
Цркве. Легалисти, тј. законици,
могу поново рећи: "Али
овде није реч о недостатку воде или о болесничкој постељи него о простом
одбијању немарног или новаторског свештенства да крсте погружењем". Одговорићемо и на ово:
икономија је пракса која се користи у ванредним ситуацијама које захтевају
одступање од норме. Само слепац може да не види да ситуација целог
многострадалног православног
српског
народа током прошлог века и јесте таква ситуација.
"Али
– можда ће се
критичари успротивити, покрећући нови низ замерки – икономија се може применити
само на појединце, а
не и на целе народе или групе".
Ово је такође неспоразум. Хиротоније иконобораца – а то је била велика већина
јерархије
и клира Истока –прихватане су икономијом од стране Седмог Васељенског Сабора.
Велики број Унијата је примљен са својим клиром од стране Православне
Цркве и то не тако давно. Зар наша савремена Српска Православна браћа завређују
мање снисхођење? Зар смо ми на толикој духовној висини, да можемо захтевати такав
ниво смирења од наших савременика Срба који су невољно повезани са мрачном
заблудом екуменизма,
и то само неколико деценија – ниво
смирења који нису захтевали јерарси много већи од нас по духовном узрасту,
еклисиолошком образовању, пастирском расуђивању? При томе,
они ово нису
захтевали од оних који су били отуђени од Цркве и отворено присаједињени
осуђеним јересима и заблудама кроз векове.
Док
бранимо наше право и обавезу да примењујемо икономију према сопственој пастви, како налажу специфичне
историјске околности и етос самог народа, ми у потпуности подржавамо нашу браћу
Истински Православне архијереје других Помесних Цркава у њиховом праву и
дужности да примењују акривију или икономију, како сматрају да је то за
њихову помесну Цркву најбоље. Ако они верују да је примена акривије погоднија
за њихову паству, ко смо ми да то споримо? Они знају свој народ, као што ми знамо наш. Нека
сваки архипастир и пастир дела по сопственој савести.
"Љубимо
једни друге, да једним умом исповедамо Оца и Сина и Светога Духа , Тројицу
Јединосушнују и Нераздељнују!"
На светог Спиридона Тримитунског
Утешитељево,
12/25. децембра 2013.
Свети
Аријерејски Савет
Српске
Истински Православне Цркве
Председник
Светог Архијерејског Савета
Епископ
утешитељевски АКАКИЈЕ
Епископ
шумадијски НЕКТАРИЈЕ
