Црквено-народни Сабор
Српске Истински Православне Цркве (СИПЦ),
на свом редовном
заседању 24. октобра 2013. у Богом чуваном месту Нови Бановци донео је и
објављује:
ОМОЛОГИЈУ ВЕРЕ СРПСКЕ
ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
У име Оца и Сина и Светога
Духа!
1. Српска Истински
Православна Црква сматра се неодвојивим делом Српске Православне Цркве и њеним
канонским наследником након што су архијереји Српске Православне Цркве отпали
од православне хришћанске вере, сарадњом са безбожном комунистичком влашћу, уласком
у општење са новокалендарским расколницима (и новопасхалцима), и органским
чланством у Светском савету цркава, које подразумева активно учешће у
екуменистичким активностима са јеретицима и другим нехришћанским религијама,
огрешујући се на такав начин о Правила светих Апостола, Васељенских и Помесних
Сабора и Светих Отаца. У таквим ванредним условима Српској Православној Цркви је
обновљен канонски епископат рукоположењем српског епископа од стране
епископата Руске Истински Православне Цркве (Архијерејски Синод којим председава
Његово високопреосвештенство архиепископ Тихон Омски и Сибирски), који имају
Апостолско прејемство и Духовно наслеђе Руске Православне Заграничне Цркве и
Руске Православне Катакомбне Цркве, а ове од Руске Православне Цркве пре
Бољшевичке револуције.
2. Ми верујемо у Троједног
Бога, Оца и Сина и Светога Духа, Пресвету Тројицу, и у Једну Свету Саборну
Апостолску Цркву као што је изложено у Никејско-Цариградском Символу
вере. Ми исповедамо једно крштење за отпуштење грехова и строго се придржавамо
црквених правила која прописују да се оно обавља трикратним и потпуним
погружењем у воду, у име Оца и Сина и Светога Духа.
3. Оно што су примили и
утврдили Свети Апостоли и Свети Оци Цркве, то и ми примамо и утврђујемо, а што
су они одбацили и анатемисали, то и ми одбацујемо и анатемишемо, без додавања
или одузимања. Заједно са Светим Савом објављујемо: Примамо свих седам
Васељенских Сабора; примамо и све Свете Саборе који су се Божијом благодаћу у
разна времена, а и места, сабирали ради утврђивања Православног Јеванђељског
учења, које прима Саборана Црква. А оних којих се одрекоше ови Свети Оци,
одричемо се и ми. И које проклеше они, проклињемо и ми. Јер, многу јерес у
разна времена и раздобља ђаво измисли и многи кукољ зловерја кроз слуге његове
јересоначалнике посеја у Васељени ради кварења и смућивања Праве Вере, које ми
проклињемо, и са њима оне који измислише зле догмате и гнушамо се сваке
нечастиве јереси.
4. Ми исповедамо духовно и
еклисиолошко јединство са исповедницима Православља руских катакомби, руског заграничја,
и борцима за очување предањског отачког календара Грчке и
Румуније.
5. Осим древних јереси
које су одбачене од стране Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, а од којих
већина још увек цвета у савременом свету, у двадесетом веку поникао је и знатан
број модерних јереси:
Екуменизам. Пад
протестанског света уз стално нарастајући број секти, поткопао је веру у
постојање Једне Цркве до те мере да се тврди како Једна Црква више и
не постоји, макар не у видљивом облику, па треба да се реконструише процесом
преговора и компромиса између различитих секти и јереси. Овај процес, познат
као екуменистички покрет, до сада је обухватио све Помесне Православне Цркве
кроз њихово чланство у водећој екуменистичкој организацији –Светском
савету цркава. Оне су се одрекле свога веровања да је Једна, Света, Саборна и
Апостолска Црква, била, јесте и увек ће бити искључиво Православна Црква, то
јест Црква која исповеда веру Апостола и Отаца, непромењену од почетка
хришћанске епохе. Од 1980. године официјелна православна црква чак се укључила
у „екстремни екуменизам“, признајући могућност спасења не само ван Православне
Цркве, него чак и у нехришћанским религијама. Свети Синод Руске Православне
Заграничне Цркве, под руководством светитеља Филарета
Њујоршког, године 1983. анатемисао је екуменизам, екуменисте и
оне које имају општење са њима, или им помажу, или штите њихову јерес
екуменизма. Српска Истински Православна Црква се придружује овој одлуци и
проглашава анатему на екуменизам и екуменисте.
Кипријанизам. Године
1984. митрополит Оропоса и Филија Кипријан (Куцумбас), клирик у расколу са
Истински Православном Грчком Црквом, објавио је своје „Еклисиолошке тезе“ –
префињенију верзију екуменистичке јереси. Кипријанизам се састоји у тврдњи,
супротнојсветоотачком учењу, да ко проповеда јерес „отворено, непокривене
главе“, остаје члан Истинске Цркве све док не буде одлучен одлуком „ Уједињеног
Сабора“, а то је Васељенски Сабор, коме би присуствовали и православни
архијереји и јеретици. Тако се, према кипријанизму, Црква састоји од „здравих“
и „болесних“ чланова, тј. и од православних и од јеретика. Кипријаново учење
потпада под анатему екуменизма из 1983. године, јер не прави разлику између
дејствених Светих Тајни православних и недејствених тајни јеретика; такође,
осуђено је и од стране Грчке ИПЦ под архиепископом Атинским Хризостомом
(Кјусисом) и од Руске ИПЦ под архиепископом Омским и Сибирским Тихоном. Српска
Истински Православана Црква придружује се овим осудама кипријанизма.
Сергијанизам. Године 1918.
бољшевички режим је анатемисан од стране патријарха Московског Тихона и
Помесног Сабора Руске Православне Цркве. Верници су били дужни да немају ништа
са овим „изродима од људског рода“. Међутим 1927. године митрополит
Нижње-Новгородски Сергије (Страгородски), каснији „патријарх“ Московски,
презрео је ту анатему и ступио у блиско јединство („симфонију“) са богоборном
комунистичком влашћу, изједначавајући радости комунистичког режима са радостима
Цркве, и туге тог режима са црквеним. Своје јудо-подобне поступке он је правдао
тиме што је „спасавао Цркву“ од уништења, хулећи тиме на речи
Господње: „и на томе камену сазидаћу Цркву Своју, и врата пакла неће је надвладати“
(Мт. 16,18). Од тог времена курс сарадње са богоборном комунистичком влашћу, и
лажно оправдавање тог курса, назива се по њему „сергијанизам“. Сергијанизам је
осуђен од стране Катакомбне Цркве и Руске Православне Заграничне Цркве. Српска
Истинска Православна Црква се придружује овој осуди и одбацује га.
Нови Календар. Године
1582. папа римски Григорије увео је нови календар (по њему назван
григоријански). Године 1583, затим 1587. и 1593. источни патријарси су се
састајали на Саборима, и уз договор са представницима Руске Православне Цркве,
анатемисали су григоријански календар (како нову пасхалију, тако и нови
месецослов). Године 1918. нови календар је одбацила и Руска Православна Црква
на свом Помесном Сабору. Када је грчка црква, праћена свим грчким
патријаршијама, као и Румунском и Пољском Црквом, увела Нови календар 1924.
године, Грчка Истински Православна Црква је 1935. године прогласила пад
новокалендарске цркве под анатему поменутих Сабора из 16. века, и самим тим
прогласила је новокалендарску цркву за расколничку и безблагодатну. Ова одлука
је потврђена од стране Грчке Истински Православне Цркве 1950, 1974. и 1991.
године. Београдска патријаршија, и поред свих тих осуда, одржава пуно
евхаристијско општење са новокалендарским расколницима. Српска Истински
Православна Црква се придружује овим осудама и анатемама.
6. Исповедамо да су сви
чланови Цркве који живе у свету и носе тело болесни од својих грехова, и да
само у Истинској Цркви Христовој могу да добију право исцељење и спасење. А
скретање у јереси и расколе није ништа друго него отпадање од Тела Истинске Православне
Цркве. Стога Београдска патријаршија не представља истинску Цркву Христову и
њене тајне не могу бити делотворне за спасење.
7. Приликом примања
из јеретичких и расколничких заједница Српска Истински Православна Црква следи
праксу Српске Православне Цркве примењивану до Другог светског рата, као
иРуске Заграничне Цркве и њихову историјски насталу помесну црквену праксу и саборске
одлуке, којима је у основу био положен принцип црквене икономије, "да –
по речима Првојерарха Руске Заграничне Цркве светитеља Филарета
(Вознесенског) – од Цркве не би били одгурнути многи". Одређујемо
да оне који из Београдске патријаршије долазе у Истинску Цркву треба примати по
икономији кроз покајање, а клирике кроз обављање допунског полагања руку
(хиротесија) архијереја Истинске Православне Цркве, са циљем допуне
рукоположења, које су ти клирици добили од јеретичке јерархије Београдске
патријаршије.
8. СИПЦ прихвата анатему Руске Православне Заграничне Цркве из 1932. године која анатемише масонерију као организацију непријатељску хришћанству, као и све организације сродне масонству. Осуђујемо идеје о „новом светском поретку“, а такође и процесе глобализације и глобалне контроле над човечанством, који се са тим циљем уводе, усмерене на припреме људског друштва за успостављање будуће власти антихриста.
9. Верни наслеђу светородне лозе Немањића верујемо да је Богом установљена власт Православно Самодржавље. Тугујемо због тога што смо изгубили Богом дато нам Самодржавље и молимо се Господу за његово обновљење. Самодржавље може бити успостављено само покајањем српског народа и његовим повратком у Истинску Цркву, јер у лажној цркви не може бити ни покајања, ни обнове Православног Самодржавља. Српска краљевина, која би била установљена са „благословом“ цркве лукавих, у самом темељу имала би лукавство. Таква краљевина није Богу угодна.
10. Позивамо све православне хришћане
на стојање у Истини, на покајну молитву и јединство око своје Свете Мајке –
Светосавске Истински Православне Цркве. Духовни препород сваке људске душе
и друштва у целини могућ је само кроз покајање и саборно учешће свих нас у Телу
Христовом, у Коме дејствује Дух Свети – Дух Истине и Љубави. Губитак истинске
саборности у друштву води ка губитку причасности Телу Христовом, ка губитку
дејства благодати Духа Светога на то друштво. Благодатно дејство могуће је
само кроз Истинску Цркву Христову. Схватајући то, савремени пали свет,
руковођен непријатељем нашег Спасења, покушава да Истинску Цркву замени
духовним сурогатима и лажним црквама. Стога за Православног Хришћанина ништа не
може да буде важније од правог препорода Истинске Православне Цркве, чисте
Невесте Христове, која чува верност свом Небеском Женику. Изван Цркве
немогуће је истинско духовно исцељење душе поражене страстима и спасење.
Амин!
