СРПСКА ИСТИНСКИ
ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
БОЖИЋНА
ПОСЛАНИЦА 2015.
Архијерејски
Савет СИПЦ
под
председавањем г. Акакија,
Епископа
Утешитељевског
Свим верним
чедима Светосавске Цркве
честитамо велики
и радосни празник Рођења Христовог:
МИР БОЖИЈИ
– ХРИСТОС СЕ РОДИ!
„Велика је тајна
побожности:
Бог се јави у
телу“
(1 Тим. 3:16)
На дан рождества Христовог небо и земља,
Бог и човек сјединили су се у једно. Небо је сишло на земљу и земља је постала
небо, јер се на њој јавио оваплоћени, отелотворени Бог. У витлејемском
Богомладенцу сјединила се људска природа са божанском, јер Он је истински
примио наше тело и крв, најприсније сјединивши Себе са људским родом и, сходно
томе, људски род са Божанством. Свети Григорије Богослов на једном месту каже:
"Човек је једино створење мимо сваколике остале творевине, које може
постати бог". Та могућност нам је управо дата „великом тајном побожности“
(1 Тим. 3:16), тј. оваплоћењем Сина Божијег. Црквене
књиге Пресвету Мајку Божију веома често називају источником нашег обожења: „Њоме се обожисмо“. Велика је ово тајна и стога је памјатовање и
слављење Божића толико важно да је наша брижна Мајка света Црква за њега
одредила дуготрајну припрему у виду четрдесетодневног поста. Зашто је потребан
пост као припремно средство за сусрет Божића? Зато што је дело рођења, тј.
оваплоћења Сина Божијег највећа тајна за спасење света. Ту тајну није могуће
разумети телесним умом, који једва да разуме и земаљско, а тим пре је
неспособан за разумевање небеског. Њу не можемо примити срцем нечистим, упрљаним
страстима, привезаним за земаљско, неспособним да прими небеску тајну. Да бисмо
примили ту божанствену, најсветију тајну која превазилази ум, било је потребно
да ум и срце посебно припремимо и очистимо четрдесетодневним постом.
Дакле, уз
помоћ телесног и духовног поста ми ослобађамо ум од сујетних помисли
свакодневног живота, чистимо осећања, слабимо и смиравамо (утањујемо) грубост
нашег тела и на такав начин духовно препорођени
и припремљени
гледамо мисленим оком „велику тајну побожности“: како је Реч – Син Божији Исус
Христос – постала тело, како је Дјева Бога родила, како је Мајка девственицом
остала, како су јасле постале колевка у које леже несместиви Христос Бог.
Овај празник је толико велики и због тога
што се у њему коначно испунило највеће обећање Божије, дато људима о будућем
Спаситељу света Кога је по Библији човечанство чекало преко пет хиљада година.
Човечанство се за Спаситељево рођење припремало још од Адамових времена.
Добивши у рају казну због преступа, човечанство, оваплоћено у Адаму, добило је
и обећање о великом догађају који ће се једном десити, „када дође пуноћа
времена“ (Гал. 4:4), када ће семе жене, тј. потомак жене, „сатрти главу
змије“ (1 Мој. 3:15), ђавола – кушача, а човек поново пронаћи изгубљени
рај.
Мало је рећи за догађај рођења витлејемског
младенца да је велик или чак превелик, он је за људски род нешто што
превазилази наше ограничено поимање, и све представе о земаљској па чак и
небеској величини. Да ли ми прослављајући Рођење Христово заиста схватамо сву
несагледиву величину овог догађаја? Те ноћи само су малобројни пришли да се
поклоне јаслама у којима је лежало „дете мало, превечни Бог“ (кондак празника):
прости и смирени пастири привучени анђелским појањем и источни мудраци доведени
из далека чудесном звездом путеводитељицом. Сав остали људски род спавао је
дубоким сном, не знајући и не слутећи шта се десило те ноћи. Колико је данас
оних који ће се одазвати ангелској песми црквених звона које благовесте овај
велики Божићни празник? Колико је оних који ће доћи у храм на службу Божију и
поклонити се витлејемском Богомладенцу, приневши му као уздарје
четрдесетодневни припремни и очишћујући пост и кроз причешће светим Тајнама
узети најприсније учешће у „великој тајни побожности“ – јављања Бога у телу,
Који нам се даје у виду животодавног тајанственог јела и пића: „Јер хлеб је
Божији онај који силази са неба и даје живот свету“ (Јн. 6:33); „Заиста, заиста
вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви Његове, немате
живота у себи“ (Јн. 6:53). Рођењем Христовим удостојили смо се нечега чега ни
свети анђели нису удостојени, а то је наше обожење кроз причешће Хлебом
Небеским и Чашом Живота. У светом причешћу се и садржи сва пуноћа празновања
Рођења Христовог, јер је то најприсније сједињење са Њим „који је ради нас људи
и ради нашега спасења сишао са небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије
Дјеве и постао човек“ (Символ вере).
Нажалост, многи површни хришћани, па чак и
неки ревноснији верници, нису са овим најбоље упознати или често због мноштва
светских брига заборављају на величину и значење овог надасве тајанственог
празника. Често се Божић дочекује и слави као некакав традиционални топли,
радостан и породични празник са свим богатством народних обичаја. Он то и
јесте, и то треба и да остане, али никако не смемо свести овај тајанствени
празник само на пуки низ лепих и потресних обичаја, у које спада чак и
присуствовање празничној Литургији у храму украшеном Бадњаком и са простртом
сламом. Морамо се потрудити да свим својим бићем сагледамо Рождество Христово
као празник који је преиспуњен богатством духовног садржаја и узвишених тајни
вере које се у њему откривају. На првом месту то је тајна сједињења људске
природе са божанском, тајна нашег обожења. Многи сматрају да је смисао
хришћанског живота духовно усавршавање чији је циљ да постанемо добри,
добродетељни и врлински хришћани. Међутим, по Јеванђељу, Предању Цркве и Светим
Оцима, то није циљ нашега живота, него само средство за достизање циља. А
средство не треба да постане самодовољни циљ, па да се због таквог погрешног
приступа изгуби или запостави онај истински циљ ради кога је наш Творац и
Саздатељ створио човека. Немојмо зато изостављати упражњавање ни једне
хришћанске добродетељи, али пазимо да наш главни циљ увек буде пред нама и да
га не губимо из вида. А тај коначни циљ је, како рекосмо, обожење, сједињење
човека са Богом. Обдарен образом Божијим, човек је од самог Бога призван
да задобија Његово подобије, да задобије обожење. Творац, Бог по природи,
призива човека да постане бог по благодати. Бог је обдарио човека
даровима по образу Своме, да би човек могао да се узнесе на бескрајне
висине, да би уз помоћ тих дарова могао да се уподоби Богу и Саздатељу своме.
Дакле, циљ нашег живота је да постанемо
богови по Благодати. Не по природи, јер Бог по природи је само Бог, него по
благодати. Тај циљ не беше доступан старозаветним праведницима нити чак
анђелима. То је најчудеснија и најтајанственија привилегија нас који смо дошли
на овај свет по Рођењу Христовом и баш зато ту страшну и надасве обавезујућу
привилегију не смемо пренебрећи и испустити ради било чега пролазног. Удаљите
од себе грех, приближавајте се Богу и обожујте се упражњавање хришћанских
врлина. „Гледајући на бесмртни дар Христов, творите свагда бесмртна дела у
Христу: веру чисту и молитву честу, имајући према Њему љубав и наду, и савест
чисту пред Богом и људима, пост и бдење, на земљи лежање, истину у свему,
чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења – просвећења
Божјег, којим се одрекосмо Сатане и свих дела његових. И свагда љубити покајање
и исповедање грехова својих и плакање над њима; умиљење, смирење, праведност,
поучење, исправљање живота свога, мржњу на грех; не опијање, не блудничење,
него, напротив, чист живот какав је Божјим очима угодно гледати“ (Жичка беседа
светог Саве). И као врхунац свега живота по Богу – причешћујте се светим и
животодавним Телом и Крвљу Христовим, на отпуштење грехова и сједињење са
Христом. Кроз свето Причешће ми се не сједињујемо само са Њим него и међусобно
једни са другима: „једно смо тело многи, пошто се сви од једног тела
причешћујемо“ (1 Кор. 10:17). Тако сједињени у једној Чаши спасења, сами себе и
једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо, празнујући дан рођења
Христовог тако што ћемо витлејемског младенца – „Јагње Божије које узима на
себе грехе света“ (Јн. 1:29) – после четрдесетодневне припреме, разумно, уз
помоћ вере, истински и у потпуности примити у себе, причестивши се Њиме. На тај
начин очима вере ћемо сагледати и истински окусити „велику тајну побожности“,
клањајући се у духу Ономе Који лежи у витлејемским јаслама, то јест на олтару
храма, „детету малом – Богу Који се јавио у телу“, у виду хлеба и вина
предложених на Часној трпези, од којих се причешћујемо, примајући Га у себе да
бисмо с највећом духовном радошћу и спознајом „велике тајне побожности“ заједно
са анђелима славословили: “Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима
добра воља!“ (Лк. 2:14)
У тој божанској радости, желимо свим
верним чедима Светосавске Српске Цркве срећну наступајућу 2016. годину, са
вером и надом да ће бити благословена, да ће
донети духовни препород свакој људској души, и нашем многострадалном
народу у целини: „Да се Срби ОБОЖЕ, сложе и умноже“
(Свети Николај Жички). Овај духовни препород могућ је само кроз истинско
покајање и саборно учешће свих нас у тајни Тела Христовог, у Коме дејствује Дух
Свети – Дух Истине и Љубави, а спасоносно благодатно дејство могуће је само
кроз Истинску Цркву Христову. Нека рођени од Дјеве Господ зато
благослови нашу свештену борбу за препород и напредак истинске
Отачаствене Цркве, која се попут Витлејемског Богомладенца нашла у
смиреним јаслама катакомбног служења Богу и српском народу.
Са таквим молитвеним жељама, призивајући
благослов Божји на све вас, још једном вас поздрављамо светосавским Божићним
поздравом:
Мир Божији –
ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Утешитељево, о Божићу 2015. године
Ваши молитвеници пред Витлејемским Богомладенцем,
+Епископ утешитељевски АКАКИЈЕ
+Епископ шумадијски НЕКТАРИЈЕ
