Српска Истински Православна Црква сматра се неодвојивим делом Српске Православне Цркве и њеним канонским наследником након што су архијереји Српске Православне Цркве отпали од православне хришћанске вере, сарадњом са безбожном комунистичком влашћу, уласком у општење са новокалендарским расколницима (и новопасхалцима), и органским чланством у Светском савету цркава, које подразумева активно учешће у екуменистичким активностима са јеретицима и другим нехришћанским религијама, огрешујући се на такав начин о Правила светих Апостола, Васељенских и Помесних Сабора и Светих Отаца. У таквим ванредним условима Српској Православној Цркви је обновљен канонски епископат рукоположењем српског епископа од стране епископата Руске Истински Православне Цркве (Архијерејски Синод којим председава Његово високопреосвештенство архиепископ Тихон Омски и Сибирски), који имају Апостолско прејемство и Духовно наслеђе Руске Православне Заграничне Цркве и Руске Православне Катакомбне Цркве, а ове од Руске Православне Цркве пре Бољшевичке револуције.

недеља, 04. октобар 2020.

Саопштење Архијерејског Савета СИПЦ поводом безаконог процеса

 


СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

Архијерејски Савет

Оданије Воздвижења Часног Крста, 21. септембар / 4. октобар

Саопштење Архијерејског Савета Српске Истински Православне Цркве поводом безаконог процеса против Његовог Преосвештенства владике Акакија

Синод Грчке Истински Православне Цркве недавно је објавио следећу одлуку, као једну од тачака њиховог заседања 2/15. септембра 2020: „Случај оца Акакија Станковића из Србије је одложен по тражењу оптуженог, с обзиром да није у могућности да дође како због затварања граница проузрокованог ширењем вируса тако и због сопствених здравствених проблема како сам тврди.“

Садржај ове одлуке је сам по себи бесмислен, а читав процес канонски нелегитиман.

Садржај је бесмислен јер се Његово Преосвештенство владика Акакије ни у ком случају не може сматрати за јеромонаха под јурисдикцијом Грчке ИПЦ. Његова преписка није била молба оптуженог упућена суду, већ лични позив епископа, упућен другим епископима, са предлогом да представници ГИПЦ дођу у Србију ради братског и неформалног разговора, а у циљу превазилажења несугласица између две сестринске Цркве.

Није на част црквеним великодостојницима да изврћу речи свога брата зарад сопствених црквено-политичких планова. Молимо да наша браћа архијереји исправе ову тврдњу у циљу тачног преношења информација, или још боље да је просто повуку, пошто та преписка није била ни званична, ни јавна.

Уосталом, сам црквено-судски процес на који се одлука односи сасвим је нелегитиман. Његово преосвештенство епископ Акакије није клирик Грчке цркве, већ епископ друге, и то старије помесне Цркве, над којом Грчка Црква под Архиепископијом атинском (као помесна црква која није постојала до 19. века) нема никакву власт у канонском и црквено-историјском погледу. Чак и када би ГИПЦ неким чудом присвојила све древне прерогативе Васељенске Патријаршије, што је неозбиљно и помислити – ни тада Српска Црква, као аутокефална, не би била потчињена њеној свештеној власти.

Ми, верници и монаштво, као чеда обудовеле Српске Цркве, потражили смо својевремено помоћ од ГИПЦ због одвајања од отпадничке јерархије која је заузела патријаршијски трон и власт над институцијама Српске Цркве. Очекивали смо да ГИПЦ уради за нас исто оно што је својевремено за њих урадила Руска Загранична Црква: да рукоположи свештенике и епископе, потпомажући тако обнову независног црквеног живота. Стрпљиво смо чекали петнаест година, али узалуд. Током овог периода епископ ГИПЦ надлежан за Србију прекршио је 74. канон Картагинског сабора, и остао на овој позицији далеко дуже од дозвољене једне године (при томе једанаест година уопште није посетио Србију). Он није урадио ништа на обнови сталне, канонске структуре помесне Цркве. Уместо да подстиче здрав црквени живот у Србији, узбуркавао је незадовољство и изазивао поделе међу нашим клиром  и паством, како би учврстио сопствену власт. На крају, већ на ивици опстанка, ми смо се обратили архијерејима Руске Цркве, који су за нас учинили оно што је РПЦЗ својевремено на братски и племенит начин учинила за ГИПЦ. Што се овог нашег поступка тиче, ГИПЦ нема основа да се жали и да нашу одбрану Српске Цркве од грчких безаконих претензија повезује са некаквим етнофилетизмом, јер то би било крајње лицемерно.

Жалосно је и разобличавајуће да усред апокалиптичне кризе изазване антихристовском глобалистичком „коронавирус“ завером – на коју није одговорила на исповеднички начин, већ је показала сергијански дух компромиса којим је саблазнила већину својих верника – ГИПЦ ипак налази времена и снаге за одмазду према „непокорној“, а заправо независној и законитој Српској Цркви.

Молимо се за њихово покајање и уразумљење. Чекамо их раширених братских руку, уколико се у будућности,  зарад  целовитости Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, одлуче за часно и искрено опхођење према достојанству наше помесне Цркве.

Канцеларија Архијерејског Савета СИПЦ