Драга у Христу верна чеда Цркве
Православне, Светосавци, часни родитељи и дивна омладино и децо српска.
Живимо у несрећно време када се држање непорочне чистоте Православља и
чување вековних традиција српског христоименитог народа проглашава девијантним. Чувајући светосавске светиње и идеале, доживели сте да се држава према
вама опходи
као према преступницима. Ваша деца су учествовала у омладинском кампу под
патронатом наше Цркве, тамо су
се
смерно молила Богу и славила подвиге наших светих јуначких предака, са вером у Бога
за краља и отаџбину. У нашем кампу спровођене су уобичајене
физичке, едукативне и забавне активности,
карактеристичне за омладинске кампове таквог типа
широм света, и све то испод српске државне заставе
која се поносно вијорила над Светолазаревским кампом.
Полазници су се бавили и
стрељаштвом. Стрељаштвом не из ваздушних пушака, за које држава
потребује посебну дозволу за поседовање оружја, него из
пластичних пушака које помоћу батерија испаљују пластичне куглице, а које могу да се набаве у слободној
продаји. Стрељаштво у папирну мету је између осталог и спортска (олимпијска) дисциплина. Због тога су се на
вас, подстакнути од стране екуменистичке цркве, окомили разни антихришћански и
антисрпски медији и невладине организације, као и државни апарат. Сви смо
затечени таквим развојем догађаја.
Питамо се: шта се то
дешава?
Јесмо ли заиста ми
девијантни,
а сви остали око нас нормални? На ово питање потражићемо одговор код светих
отаца. Ево шта они кажу:
„Доћи ће једном време и међу људима ће се
раширити болест. Када буду видели некога ко не пати од опште болести, устаће
против њега говорећи: Ти си понајвише болестан, јер ниси као ми. Овде неће
бити сувишно ако напоменемо како тај један треба веома да се пази помисли лажне
смиреномудрености које ће пред њега износити демони и људи који су оруђа
демона. Обично у таквим случајевима телесно мудровање приговара: ЗАР СИ ТИ САМ
У ПРАВУ, ДОК СЕ СВИ ОСТАЛИ ЉУДИ, ИЛИ ВЕЋИНА ЊИХ, НАЛАЗЕ У ЗАБЛУДИ? Такав
приговор је безначајан!!! Увек је било мало, веома мало, оних који иду уским
путем, а у последње дане света, тај ће пут остати пуст до крајности“ (Свети
Игњатије Брјанчанинов).
О чему се овде ради?
После нешто више од пет деценија тираније
под црвеним пентаграмом били смо убеђени да је богоборни и за српство погубан
комунизам пао. Нови посткомунистички властодршци хвалили су се да је у Србију
уведена некаква демократија која подразумева слободу мисли, савести и
верописповести.
Одмах је било јасно да са тековинама
богоборног комунизма и крваве пролетерске револуције, популарно назване НОБ, нова власт није
раскрстила. Раздобље комунизма, идеологије злочиначке ништа мање од нацистичке, није вредновано као једно од најцрњих у историји Српског народа. Комунисти се, под маском антифашизма, и даље представљају у позитивном светлу некаквих ослободилаца. Србија и данас на најзваничнијем државном
нивоу прославља 9. мај као дан ослобођења. О каквом ослобођењу је реч, када је један петогодишњи злочиначки и тоталитарни систем замењен другим, десет пута дужим и убитачнијим?
Промене за
које смо се борили – оличене у паду безбожног комунистичког режима, оличене у враћању српске тробојке са белим двоглавим орлом Немањића на чијим
грудима је изображен часни крст Христов
и
народне химне „Боже правде“, оличене у слободи мисли, савести и вероисповести, убрзо се испоставило – биле су само привид. Злокобна сенка комунизма остала је над Србијом, пркосећи
и даље Богу и Светоме Сави.
Официјелна православна Црква својевремено је тесно сарађивала са Титом,
који
јој је по вољи богобораца одређивао "подобне" епископе и
патријархе. Удбаши у мантијама и са
митрама
наставили су тесну сарадњу и са новом,
посткомунистичком демократском влашћу, и то под
строгим надзором глобалне управљачке елите. Западна демократија уствари и није
ништа друго, до друга страна исте медаље
комунизма. Јер и једна и друга политичка
идеологија имају исти задатак: обезбожење и однарођење
сваког
традиционалног, државотворног
и
верујућег народа. Свака, држава, свака нација, свака религија, по задатим
постулатима мора милом или силом постати мондијалистичка, мултикултурална и
екуменистичка. Само такво човечанство, оковано у ланце
глобализације, може бити спремно за улазак у једно ново
поглавље историје човечанства које је познато под називом „Нови Светски
Поредак“. Ново доба, у коме треба да завлада секуларни односно обезбожени хуманизам, намеће све већу толеранцију према разним видовима изопачености, неприродних
перверзија и отвореног зла. Кроз постизање некаквог лажног мира свет се припрема за велике, апокалиптичне промене.
У религијском контексту сваки субјект који прихвата савремене западне вредности има обавезу да својој заједници усађује нову синкретистичку
свест одрицања од ексклузивистичког уверења како је само његова религија исправна, док све друге у заблуди. А то и јест дефиниција свејереси
екуменизма! Основни циљ екуменистичке јереси је
синкретизам – прожимање свих јереси и религија, не у смислу стварања једне
религије са једним заједничким ритуалом, већ развијање толеранције и веровања
да све религије воде истом Богу. Све религије су пред глобалистичким „богом“
једнаке: од хришћанства до вештичарења. То је глобална универзална религија
новог доба, религија која ће као свог поглавара прихватити самог антихриста.
Православно учење је
потпуно супротно таквим тврдњама: ми верујемо да је једина спасоносна Црква била, јесте и увек ће
бити само Православна Црква –
Једна Света Саборна и Апостолска Црква, тј. Црква која исповеда непромењену
веру Апостола и Отаца. Све остале „цркве“, религије, секте или култови су лажна
учења која човека не могу приближити Богу. Изједначавање
Православне Цркве и њеног учења као једине богооткривене
Истине, са разним јеретицима, лажним учитељима и
чак отвореним служитељима демонских култова, и тврдња како сви они заједно воде једном истом Богу је – хула.
Верујући на такав
начин православни хришћанин никога не угрожава
и
никога не мрзи. Напротив, он жали за свима који су у заблуди и далеко од Бога, молећи се да и они буду просвећени, да упознају истинског Бога и присаједине се светој православној Цркви као јединој ризници спасења.
Антиекуменистички став истинских
православних хришћана није верска нетолеранција. Православни хришћани могу сарађивати
са иновернима на друштвеном и световном нивоу ако то прилике
захтевају, могу да негују лично пријатељство са
њима, али при томе никако не могу да одустану од екслузивитета богопредане Истине, коју чува само Света Православна
Црква.
Устав републике Србије сваком човеку
гарантује слободу мисли, савести и верописповести, чак и када он не прихвата општеприхваћене медиокритетске вредности, што подразумева
и његово право на неслагање са идејама
Новог Доба (New Age): није и не може бити злочин да неко у Србији буде православац који неће да
учествује у екуменистичкој велеиздаји Православља. Називање таквог
слободног човека екстремистом, фундаменталистом, секташем или отпадником, од стране појединаца или група, може се
окарактерисати као – верска дискриминација. А ако иза такве верске дискриминације отворено стане и држава (Министарство
Унутрашњих Послова и Центар за социјални рад) онда се већ може говорити о тоталитаризму какав је био својствен богоборним
комунистичким режимима.
Није и не може бити злочин да неко у Србији
буде српски родољуб – патриота, који на основу сопствених убеђења васпитава и своју рођену децу. Јавно,
медијско осуђивање таквог слободног човека, његове породице и деце, због њихових уверења, као девијантних
особа или екстремиста ("православни муџахедини") може се
окарактерисати као говор мржње. А ако иза таквог говора мржње стане и држава (Министарство
Унутрашњих Послова и Центар за социјални рад) онда се то може
окарактерисати као покушај тоталитарног уређивања области духовног живота
грађана: наметање службене идеологије (вредности, образовања, морала) тоталитарног
друштва у коме није дозвољен ни један облик људске активности (на пример интелектуални или политички),
ако га држава није планирала или одобрила.
Неки нашу Цркву оптужују да се сувише меша
у политику. Зар сваком разумном човеку није јасно да је
данас тешко одвојити црквене послове и политику,
због тога што политика претендује на свеобухватност, односно жели
да у своје руке преузме и одлуке о питањима која се тичу духовног живота? Због тога Црква не може бити сасвим
незаинтересована за ову област. Кад антихрист буде имао власт на земљи, он ће, природно, бити
политичка фигура. То значи да ће Црква морати да се суочи са његовим политичким прогоном. Како би већ сада ослабили
противљење Цркве, његове претече
искориштавају идеју да Црква треба да буде изнад политике. Они свој рат против Бога скривају под
политички плашт: исповеднике Православља проглашавају за политичке преступнике. Историја комунистичких држава препуна
је таквих примера.
Сигурно је да Црква не треба да се бави политиком, али када се политика дотакне
питања духовног живота – а једно
од
њих, и то изузетно важно, јесте питање васпитање деце – онда Црква пред тим не може да затвори очи. Управо
зато је и противљење комунизму, или New Age
демократском глобализму, питање духа, а не политике.
У чему је ваша кривица, кад
се
држава обрушила на вас као на лоше грађане – када вас зову у полицијске станице на саслушања, а потом у Центре за социјални рад, на разговоре са социјалним радницима који се према вама односе као према
неодговорним родитељима, па зову школе које ваша деца похађају и распитују се за њих, обележавајући их тиме као проблематичну децу
на коју треба обратити посебну пажњу? И као врхунац психичке тортуре за
вас
и вашу децу
– долазе
у ваше домове и тамо обављају испитивања и разговоре са вашом децом! Оптужују вас да сте неодговорни родитељи, да сте припадници
опасне секте у коју гурате и вашу децу (има случаја да су то говорили и пред
самом децом!). Пролазите кроз понижавајуће процедуре унакрсног испитивања, јер се наводно брину да вашој рођеној деци нису случајно угрожена
права?! Ти лажни душебрижници
ваше рођене деце говоре вам да до 18. године не
треба верски да утичете на децу, већ да их оставите неопредељене... Страшно је ово што ћу рећи: да, у томе је
ваша главна кривица – што сте добри и савесни родитељи, што
исправно васпитавате своју децу! Њих највише брине управо васпитање ваше деце:
плаше
се здравог васпитања и образовања српске деце и омладине – у духу Светосавља и родољубља. Хтели би да вашу децу васпита службена идеологија новог тоталитарног
друштва, којој ће се потчинити и ново секуларизовано и обезбожено школство. Хтели би да их васпитавају медији који све више пропагирају изопачено понашање и лажне вредности, промовишући различите демонске сподобе које се представљају као позитивни ликови. Ту су наравно и спотови,
рекламе, емисије, "ријалитији", серије и филмови у којима се промовишу блуд,
примитивизам, бестидност, а често и малолетна сексуалност, и хомосексуалне перверзије.
Вашу децу, по њиховом мишљењу, не треба да усмеравате ви, у складу са
светосавским вредностима и начелима према којима живите, него треба да
их препустите посрнулом друштву које ће их
васпитавати у складу с вредностима и начелима изопачене антихришћанске глобалистичке етике. Јасно је да је
глобалној управљачкој елити један од главних циљева да разори традиционално породично васпитање деце,
као и саму и традиционалну породицу. Деца, према њиховим замислима, треба да припадају друштву, а не родитељима. Они стварају нову врсту односа деце и
родитеља. Појединац је по њима независан и мора да
се потчини
духу целине. Традиционална породица за њих је
нешто
опасно, јер представља област коју тоталитарно
друштво не може да контролише. Појмови као
што је нпр. "грех" деци се више не смеју
наметати ни у породици, ни у школи, ни у цркви.
И све то у држави
која је легализовала такву страхоту као што је абортус, и на тај начин
свакодневно легално убија децу, и по броју тако убијене деце је у самом
европском и светском врху! Шта је горе од таквог злочина?
Даље, толерисање
агресивних
јавних промоција изопачености и болесних перверзија
постаје закон изнад сваког закона. Све су то оне
лажне
вредности за које смо рекли да покушавају да их наметну нашем народу. А нормални,
здравоумни људи све чешће се карактеришу као "зилоти", "екстремисти", "фундаменталисти", "психопате", "православни муџахедини", "православни фашисти" итд. Тај феномен већ сада показује да ће сви они који не буду желели да погну главу пред новом тоталитарном идеологијом, отворено антихришћанском, постати
мете ислеђивања и прогона.
Али не бојте се, јер нисте ни први ни последњи међу
хришћанима који ради своје вере и убеђења страдате на правди Бога. Свака
претрпљена неправда и свако претрпљено понижење скупоцени су
небески венци исповедништва за веру и херојског стајања на бранику отаџбине. Ви
сте ти одушевљени, неустрашиви заставници – о којима је говорио блажене успомене отац Јустин Ћелијски – који храбро и чврсто држите светосавску заставу, без обзира на то каква страдања подносили
ради светосавских светиња и идеала. Јер, вели он: „Ако многи свештеници, и многи
епископи, изневере Светосавље, па ти останеш сам на светосавском путу – и онда
се не бој, него храбро држи светосавску заставу до краја и непоколебиво веруј,
светосавска застава ће у Српском народу увек наћи свог неустрашивог заставника,
можда у неком простом сељаку или одушевљеном монаху. Радуј се што је тако! Јер
је главно: да нас Свети Сава не напусти. Напусти ли нас
он, напустиће нас и Бог, и небо и земља, и све што је свето и честито било у
нашој историји од почетка до данас“.
Официјелна црква и држава данас су постале
погубно оруђе у рукама глобалистичке управљачке
елите – моћно средство промене система
вредности, које има за циљ да од нашег христоименитог
народа направи послушну масу секуларизованих грађана апокалиптичког Новог
Светског Поретка. Наша православна вера и Отаџбина
траже од свих нас да неустрашиво стојимо на бранику Светосавља, које
је данас нападнуто и готово поражено, јер је
Светосавље саздано на борбеним крсно-васкрсним идеалима чувања
православне вере и националног идентитета по цену сваке жртве, што су
нам као вечни завет оставили наши свети преци на челу са светим Савом
и светим мучеником кнезом Лазаром. У разним страдањима и жалостима
хришћани су увек налазили радост и утеху у речима: „Као што су
страдања Христова обилна у нама, тако је кроз Христа обилна и утеха наша“ (2 Кор. 1:5). Ви сте следбеници Христови, следбеници
Победника, и то не привременог, него коначног Победника. То
је надахњивало генерације наших предака да ради спасења, очувања вере и
одбране православне државе добровољно приме на себе страдања и да
чак жртвују сопствене животе.
Без обзира на то колико смо ми слаби и колику силу поседују они који нас прогоне, ни
тренутка не смемо заборавити Светосавске идеале, Светолазаревски
косовски завет и то да смо чеда коначног
Победника, да смо противници оног коначног губитника и
његових слугу за које је припремљен огањ вечни (Мт. 25:41). Јер у борби за Царство небеско чак и изгубљена битка постаје победа када се боримо уз
Господа. Борба за веру, борба за очување националног идентитета и ради тога
бирање уског пута, лишавања, трпљења гоњења – све то и те како има смисла, јер у Светом
Писму читамо: „Будите чврсти, непоколебиви, напредујте
непрестано у делу Господњем, знајући да труд ваш није узалуд у Господу“
(1 Кор. 15:58).
13./26. август 2014.
на дан светог мученика Иполита
(оданије Преображења)
Ваш у Христу Господу смирени молитвеник и
доброжелатељ
+Акакије епископ Утешитељевски
