СРПСКА ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА
ВАСКРШЊА ПОСЛАНИЦА 2017.
Архијерејски Савет СИПЦ
под председавањем г. Акакија,
Епископа Утешитељевског
Свим верним чедима Светосавске Цркве
честитамо празник над
празницима светло Васкрсење Христово:
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!
Пасха
Господња, Пасха, јер нас, који певамо победну песму,
Христос Бог преведе из смрти у живот, и са земље на
небо.
(Ирмос 1. песме пасхалног канона)
Ничега
се људски род толико не боји као свог неумољивог непријатеља – смрти. Но, ми
сада пред собом имамо величанствену победу живота над смрћу, јер је Христос Бог
Својим славним васкрсењем победио смрт: ИЗ СМРТИ У ЖИВОТ!
Колико
год грешни човек био привезан за земаљско, у његовој подсвести мора постојати
осећај да живот његов не може бити само овде, него да је његово истинско
„живљење – на небесима“ (Филип. 3,20): СА ЗЕМЉЕ НА НЕБО!
А
шта данас видимо у свету? Чиме живи човечанство, чак и онај његов православни
део? Ми смо се, по нашој греховности, предали сујети. Свако од нас заузет је својим
занимањем, и тако гуши у себи божанску искру, душевни осећај да је право живљење
на небесима. Скоро сви људи претворили су сопствена земаљска занимања у своје
највеће благо, посвећујући им сво своје расположиво време и све своје силе. На
крају крајева, посвећујући им и само своје срце „јер где је благо ваше – каже
Свето Јеванђеље – онде ће бити и срце ваше“ (Мат.11,29). Таквим људима не
преостаје времена и места за веру, а ако уопште нешто преостане, и то мало
често је сасвим површно и формално. Као да заборављамо да је Син Божији сишао
са неба, постао човек, претрпео страшне муке, разапињање на крст и својом смрћу
и васкрсењем победио смрт и грех – све из љубави према нама, да би нас истински
ослободио, спасао и обожио.
Живимо
у свету који за Бога више неће да зна. Од Божанског апсолутизма свет је
постепено склизнуо на демонски релативизам. Савремено човечанство опседнуто је
слободом, али не светом борбом за слободу од зла и греха, нити узвишеном борбом
за слободу народа од завојевача, него борбом за индивидуалну слободу, која би сваком
човеку као појединцу трајно обезбедила његову неприкосновену сувереност, где би
сопствени разум у свему био врхунски судија, што на првом месту подразумева
ослобођење од Бога.
„Човек
је рођен слободан, а свуда је у ланцима“ – говорио је чувени „просветитељ“
Русо, у свом делу „Друштвени уговор“. Ова његова тврдња била је и остала
лажљива, нарочито када су у питању грех и људске страсти из простог разлога што
игнорише њихово постојање, а у исто време обећава њихово задовољење. „Човек је
довољно добар да влада сам собом, тврдио је он, једино су покварене институције
цркве и краља – оне су те које га поробљавају“. Ове идеје нису ништа друго него
понављање искушења из Раја: Не покоравај се Богу, јер Он покушава да те лиши
твоје слободе и среће. Веруј свом властитом расуђивању, окуси воће познања
добра и зла, и бићеш као богови. То је управо оно што је данас постало опште
прихваћена идеологија, па чак и нека врста деистичке религије, која има за циљ
да „просветли“, „спасе“ и „ослободи“ људску расу од устаљених правила,
законских стереотипа, традиција и обичаја које се базирају на вековима
изграђиваном хришћанском систему вредности.
Највише
вредности ове идеологије зване либерализам су тзв. грађанска једнакост,
сувереност грађана, тј. власт која произилази из народних маса, право сваког
човека на критичко мишљење о религији и политици, секуларно друштво, борба
против религијског фанатизма, религиозни синкретизам, толеранција греха и зла,
која подразумева тоталну деградацију морала итд. Негирајући Бога и подижући се
против Бога, верујући уместо у Бога у свој разум, тј. себе самог као извор свих
слобода, полако али сигурно савремено друштво је обезбожено, а дефиниције добра
и зла окренуте су наглавачке.
Безбожничка
пошаст неминовно проузрокује духовну смрт како код појединаца тако и код целих
народа. На нашу жалост, већ одавно нема ни једног благоверног владара, ни једне
благоверне власти која би управљала својим народом милошћу Божијом и благодаћу
Светог Духа. Од тренутка када су са земље уклоњени помазаници Божији који су
задржавали ширење зла, хришћански цареви и краљеви, сви закони почели су да се изопачују
у корист злочинаца. Ово је отишло тако далеко, да се родитељима одузима право
да васпитају сопствену децу.
И
шта нам је чинити? Као одговор навешћемо речи блаженопочившег митрополита
Виталија Устинова: „По нашем, може бити одважном мишљењу, Господ је, како би
православни народ извео са странпутице сујете, која га постепено погружава на
само дно ада, заповедио Својој анђелској војсци да отвори врата ада и пусти по
свој васељени демоне, који ће људи убадати, и кроз природне стихије, будити од
греховног сна. Таквом последњом крајњом промислитељском мером Господ хоће да
нас приведе разуму, да изведе Своје људе, Свој изабрани народ на Светлост Божију“.
Колико
се год савремени људи удаљили од Бога у свом безумном и погубном повођењу за
либерализмом, постављајући сопствени разум изнад Божанских установа и закона – негде
у самој дубини њихове душе не престаје да тиња Божанска искра сазнања да живот
који тренутно воде није истински, да то није онај живот у који је Творац призвао
човека.
Баш
на радосни и светлоносни дан Васкрсења Христовог, скоро заборављена и
неприметна Божанска искра изненада јача и победоносно се распламсава, и то код људи
за које би се рекло да су површни и сасвим морално опустошени.
„Пасха
Господња нам даје, каже архиепископ Аверкије Џорданвилски, да силно и живо
осетимо наше истинско призвање и предназначење“.
Пасха
Господња, је радост одрешивања од земље са свим њеним саблазнима, прелестима и
похотама, она је светла победа над телесним рационалним човеком који живи у
нама. Пасха Господња, је предукус рајског блаженства ка којем нас све призива
Христос Ослободилац!
Знајући
ово, свесни свог бедног греховног положаја, станимо пред Христа као што је
некада у Витанијском мрачном гробу стајао четвородневни усмрђени мртвац, и са
молитвеном надом очекујмо Спаситељеве громке, животворне речи: „Изађи напоље!“
Нека
се овог чуда духовног васкрсење не удостојимо само ми као појединци, него и
целокупан христоименити народ српски. Јер да је било немогуће васкрснути већ
распадајуће тело, онда би било „немогуће“ и васкрснути Србију. Али Богу ништа
није немогуће! Зато, дођи Господе и васкрсни нас од смрти телесне и духовне!
Христос Воскресе!
Ваши молитвеници пред Васкрслим
Господом:
Епископ утешитељевски Акакије
Епископ шумадијски Нектарије
