Српска
Истински Православна Црква
ВАСКРШЊА
ПОСЛАНИЦА 2025.
Архијерејски Савет СИПЦ под председавањем г. Акакија, Епископа Утешитељевског.
Свим
верним чедима Светосавске Цркве
честитамо празник над празницима Светло Васкрсење Христово:
ХРИСТОС
ВОСКРЕСЕ!
Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице
паднувши на земљу не умре, онда једно остане;
ако ли умре, род
многи доноси. (Јн. 12:24)
Семе које је пало на земљу, умире и изникавши излази из земље доносећи живот. Овај пример семена које, да би донело плод многи, прво мора да умре, јасно нам показује да ће тако и тела наша, без обзира што умиру и што се погребавају ипак, Божијом силом, у своје време опет оживети и обући се у одежду бесмртности.
Христова смрт је семе нашега живота. Господ
Христос умре за нас да бисмо заједно са Њим живели (1. Сол. 5:10).
Кроз смрт у живот! Од смрти ка животу! И са
земље ка небесима Христос Бог нас преведе!
Својом милосрдном, састрадалном,
човекољубивом, самопожртвовано - распетом љубављу, нас ради људи и нашега ради
спасења, Христос умре као жртва помирења за грехе наше (1. Јн. 4:10).
Он за све умре, да они који живе не живе више
себи, него Ономе који за њих умре и васкрсе (2. Кор. 5:15).
Дакле, по Апостолу, ми хришћани који живимо и
који ћемо у вечности живети Његовом смрћу и васкрсењем треба да живимо не за
себе, него за Умревшег и Васкрсавшег за нас Христа Спаситеља. У томе се и
састоји циљ хришћанског живота: живети не за себе, то јест, не по егоистичним
захтевима тела и
телесног мудровања, него за Господа, то јест по Његовој
светој вољи. А живот по заповестима Његовим је уједно и израз нашег узвраћања
љубави к Богу (1. Јн. 5:3): јер Он за нас живот Свој положи (1. Јн. 3:16) и
због тога ми љубимо Њега, јер Он први заволи нас (1. Јн. 4:19). То је суштина
живота истински верујућег хришћанина, да Христом живи, као лоза чокотом, јер
сам Господ каже: “Ја сам чокот,
а ви лозе. Ко остаје у Мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа (Јн. 15:5).”
Смрћу и васкрсењем Христовим зло је поражено,
такође и смрт, и грех, и ђаво и сам пакао. А кад је све то побеђено постајемо причасници
неисказане радости и ту радост нашу више нико не може
узети од нас (Јн. 16:22). И та радост није неко будуће стање, већ тренутна стварност, јер испуњавајући заповести васкрслог Господа, ми још овде на
земљи улазимо у радост Господа свог (Мт. 25:21). Зато
се радујемо и када нас притисну невоље и гоњења за Господа Христа, па
чак и сама смрт: јер за нас више нема смрти, јер је Господ како и певамо у
васкршњем тропару: смрћу Својом смрт уништио. Свака жалост је Господњим
васкрсењем претворена у радост (Јн. 16:20) која заувек остаје у нама (Јн.
15:11). Благодат Васкрслог Христа испуњује нас том вечном радошћу (Јн.
17:13); зато је радост вере у Васкрслог Христа (Фил. 1:25) – једина
истинска, неизбледива и вечно трајућа радост.
Ову нашу радост не могу умањити ни апокалиптична
дешавања која свакодневно промичу пред нашим очима.
Сведоци смо ширење великог отпадништва (2.
Сол. 2:3) и његовог напредовања од зла на горе (Тим. 3:13). Главне црте ове апокалиптичне апостасије
свакако су црквена јерес екуменизма и служење цркве безбожним властима –
сергијанизам. Приврженост екуменизму и сергијанизму јерархије Београдске
патријаршије не само да не јењава, већ из дана у дан и делом и речју напредује, потврђујући тиме своју (можда
и невољну) припадност антихристовом светском поретку.
Погубна окупација наше отаџбине коју одржавају
дегенеративне, безбожне марионетске власти настављајући и унапређујући
осамдесетогодишњу праксу бруталног етноцида - духовног, моралног, националног,
културног истребљења, па чак и физичког уништења - геноцида (чедоморство, вакцинација,
екоцид и остала непочинстава) над нашим многострадалним христоименитим народом,
такође непрекинуто трају.
Као одговор на наведене апокалиптичне изазове
ми, архијереји СИПЦ као неодвојиви део отачаствене српске цркве, још смо 1995.
године на основу црквеног предања и светих канона прекинули општење са
јеретичком и сергијанском јерархијом Београдске патријаршије. Уз прекидање
општења прихватили смо и применили знамениту анатему екуменизму коју је Руска
Загранична Црква саборно произнела 1983. године, оградивши тиме нашу паству од
душегубног утицаја јереси.
Такође, из наше верности православно -
монархистичким начелима произашло је принципијелно непризнавање легитимитета и
ауторитета безбожних власти, како оних комунистичких републиканско –
авнојенских, тако и ових либералних евроатлантских петооктобарско –
напредњачких. Црквени израз таквог нашег става отелотворен је у јектенији која
се произноси током свих богослужења у нашим храмовима - јектенији за свргавање
безбожних власти и успостављање престола благоверних самодржавних краљева
српских.
Ми смо јасно дефинисали шта чини власт
безбожном: релативизација комунистичке
револуције и окупације, секуларно и либерално друштвено уређење, секуларно
дарвинистичко школство, легализовано чедоморство, депатологизована и
декриминализована содомија (хомосексуализам), државни феминизам и тзв. родна
равноправност.
У тобожњим антиглобалистима и традиционалистима типа стаљинисте
и совјетофила Путина или борбеног ционисте Трампа ми не видимо предводнике сила светлости у борби против сила таме.
Држимо се става да сав свет у злу лежи (1. Јн. 5:19) и да хришћани у
постмонархистичко савремено републиканско доба немају где главу заклонити (Мт.
8:20). Сматрамо да сва геополитичка дешавања у свету, победа Трампа,
заоштравање рата у Украјини као и политичка и економска превирања широм
планете, служе само као параван за одвлачење пажње са централних
дешавања на Блиском истоку, тачније са израелског
злочиначког подухвата остварења завршне фазе окупације над целом територијом Палестине у
чијем фокусу је свакако Јерусалим. Циљ свих циљева Израела и његовог савезника
САД је уклањање муслиманских светилишта са Храмовне горе и изградња Трећег
јерусалимског храма као круне нововековног обнављања јеврејске државе и завршне
припреме за долазак јеврејског Мошијаха, а за нас православне
хришћане - Антихриста.
Црква никада не треба да сметне са ума да се у
овим последњим временима налази у обезбоженом, и у својој суштини, према њој
непријатељском свету. Цркви у оваквом апокалиптичном окружењу света који сав у
злу лежи (Јн. 5:19) не приличи маштати о институционализованом државном статусу
нити о било каквом привилегованом спокојству. Она је позвана да разобличавајући
безакоње непрестано војује за
Истину под знамењем крста. Такође, без обзира на такав, од стране државе
илегалан положај, она је у Откривењу ипак приказана као Жена обучена у сунце
(Отк. 12:1), и то не сме никада да заборави. Откровење нам говори да је црква и
при таквим апокалиптичним околностима и даље светиљка свету, а светиљка се не
меће под суд (Мт. 5:15). Она је сада више него икада позвана да својим тврдим исповедништвом просвећује свет и да приводи Истини све оне који су
призвани да дођу у познање Истине (1. Тим. 2:4). А приводећи људе Истини, то јест, Победитељу смрти
и пакла, преводи их из
песимизма у оптимизам, из очаја у наду, из жалости у радост. У новонасталим
апокалиптичним околностима ово је њен јединствени задатак када је у питању њен
однос према свету.
Зато смо дужни да васкршњу радост победе
над смрћу и паклом делимо са свима око нас. Сви треба да
осете ову радост када нас виде, јер смо хришћани, а дужност сваког истинског
хришћанина је да у антихришћанском свету шири хришћанску радост. У првим
вековима хришћанства у време најжешћих прогона на цркву, хришћански поздрав је
био „радуј се“. Због тога вас и ми, преиспуњени непоколобљивом вером у победу
над свим победама – Христову победу над смрћу, поздрављамо
поздравом апостолским: Радујте се свагда у Господу, и опет велимо: радујте се
(Фил. 4:4)!
То је победа која победи
свет – наша вера у Васкрслог Христа (1. Јн. 5:4)!
Христос
воскресе!
О Васкрсу, лета Господњег 2025.
Ваши молитвеници пред Васкрслим Господом
Епископ утешитељевски АКАКИЈЕ
Епископ шумадијски НЕКТАРИЈЕ
